18. je vek, grad Novi Sad u sklopu Habzburške monarhije postaje slobodni kraljevski grad u Bačkoj županiji, što mu omogućava napredak i razvoj.
Pogoduje mu i geografski položaj, razvijajući se na levoj obali Dunava, preko puta Petrovaradina.
Vremenom postaje značajno trgovačko mesto koje je u razdoblju od nekih dvadesetak godina dostiglo zavidan rast i razvoj.
I upravo zbog tog svog progresivnog razvoja ali i raznolikog društva, kakvog čine stanovnici Novog Sada, nametnula se potreba za jakom i stabilnom vezom sa sremskom stranom i Petrovaradinom.
Uostalom, i sve veća koncentracija trgovaca na obali Dunava je tražila rešenje za prelazak preko Dunava. Tako je počela da sazreva ideja o spajanju dva istorijska, carska mesta – Novog Sada i Petrovaradina.
Iz arhitektonskog ugla, ozbiljno se pristupilo ovom poduhvatu. Izgradnja jednog pontonskog mosta je bila ogroman izazov u svakom smislu. Po svojim čvrstim i na poseban način izgrađenim pontonima, on je u svojoj vrsti nesporno najlepša gradnja u Habzburškoj monarhiji.
Bilo je potrebno mnogo pažnje i veštine da se u redu očuva sve što je povezano samo užadima i lancima jer se most borio sa prirodnim silama. Na primer, jedna od tih sila je jaka i pruža se sa juga prema severu a čine je česti severni vetrovi koji pokušavaju da celokupnu građevinu divovskom snagom potisnu uzvodno i na taj način da je izdignu iz svih njenih spojeva. Na levoj obali je bio umetnut razdvojivi deo koji se otvara za propuštanje lađa.
Pontonski most je bio od velike važnosti, posebno zbog svakodnevnog života i bitisanja, ali i trgovine.
Tu su prolazile konjske zaprege koje su se nesmetano mimoilazile, ali su se pešaci nalazili u neprilici kada treba da izbegnu mimoilazeće zaprege pošto nije bilo pešačkih staza. Time se da pretpostaviti da je pontonski most više namenjen konjskim zapregama, a ne pešacima.
Inače, noću je most bio skromno osvetljen.
Koliko se odgovorno i ozbiljno o ovome vodilo računa potvrđuje istorijski podatak da su se na oba kraja mosta, sa novosadske i petrovaradinske strane, nalazile neke vrste kućica određene kao stalni stan za naplatioce mostarina. Oba ova naplatioca, obično vojna lica u penziji, žive ovde u miru i uzajamno se kontrolišu, pored kontrolisanja prolaznika preko mosta. Takođe, oni su primali i mesečnu platu za posao kontrolisanja. Stanovnici Novog Sada i Petrovaradina i sva vojna lica su na mostu bili oslobođeni plaćanja, a mostarinu su plaćali samo stranci, Jevreji i trgovci.
Zahvaljujući pontonskom mostu, podigao se i društveni i kulturni život Novosađana. Sada je sremska strana pristupačnija.
Do tada nije bilo lako doći do Petrovaradina i tvrđave, a dublje zalaženje u Srem a posebno Frušku Goru je bio još veći izazov i prava retkost. Pontonskim mostom je Novosađanima olakšano razotkrivanje svih ovih nepoznanica.
Mnogo Novosađani do momenta izgradnje pontonskog mosta nisu ni znali kako izgleda sam Petrovaradin, nisu znali kakav život vode susedi sa druge strane Dunava.
Novi Sad i Petrovaradin su svaki za sebe sačinjeni od veoma različitih delova, te su obrazovali jedan naspram drugog prilično upadljivu suprotnost, koja je gotovo nestala s godinama a sve zahvaljujući jednom mostu.
Iako su izražene posebnosti oba grada, vremenom su se ukrstili i izmešali načini života, stil, kultura, gotovo je došlo do neke vrste fuzionisanja. Praktično su svi građani, službenici, oficiri obeju varoši koristili svaki lep dan i veče da iskoriste prelazak preko mosta. Neki samo da se provozaju, neki da prošetaju i očuvaju zdravlje i vitalnost kako bi se odupreli neprijatnostima poslovnog života.
Pontonski most je bio više od jednog veka neprocenjiva vredna veza Petrovaradina i Novog Sada, sve do njegovog sklanjanja 1918. godine kada je počela gradnja novog mosta.
