Podignuta tik uz Jegričku, na mestu gde se nekada nalazila velika deponija, vetrenjača privlači pažnju svih koji tuda prođu i koji se zaustave da bi barem na kratko uživali u prizoru.
Koliko i sama vetrenjača, pažnju privlači njeno okruženje u kojem se pored četiri stotine različitih vrsta cveća, rastinja i drveća, nalazi i nekoliko jezeraca sa drvenim mostićima i gejzirima kao i jedan broj kamenih mozaika, što zajedno čini celinu koja se retko može videti.
Ono po čemu je ovo mesto jedinstveno plod je ruku jednog čoveka – Vladimira Stepanova. Ideja o izgradnji vetrenjače počela je da ga zagreva još u Holandiji, gde je dugo godina živeo i gde je ostvario zavidnu slikarsku ali i fudbalsku karijeru. Vetrenjaču je napravio na mestu gde je nekad bila seoska deponija u Ravnom Selu.
Život Vladimira Stepanova, inače rođenog Ravnoselca, prepun je kontradiktornosti. Iako je od malih nogu pokazivao sklonost ka slikanju i umetnosti, on je na nagovor roditelja završio elektrotehničku školu, baveći se jedno vreme tim se zanimanjem. Njegova sportska karijera takođe je imala interesantnu putanju.
Kao džudista, Stepanov je postizao uspehe na saveznim takmičenjima, ali svoje sportsko ime, poznato i van granica naše zemlje, stvorio je kao fudbaler, nastupajući za nekoliko belgijskih i holandskih klubova. Fudbalsku karijeru završio je 1993. godine, kada se u potpunosti posvetio slikarstvu što mu je oduvek i bila želja.
On je nakon zatvaranja restorana vetrenjaču prilagodio svojim potrebama. U prizemlju se sada nalazi atelje impresioniste u čijim radovima dominiraju vojvođanski motivi, a od svega što podseća na nekadašnju namenu ostao je šank ukrašen neobičnim vitražima.
Iznad ateljea nalazi se prostor na koji je slikar posebno ponosan. Reč je o svojevrsnom muzeju koji oslikava tradicionalni vojvođanski život, a u kojem je postavljeno nekoliko stotina eksponata kojih se ne bi postideli ni veliki muzeji. Tu se mogu videti ćilimi, stari nameštaj, razno posuđe iz pretprošlog veka kao i veliki broj već pomalo zaboravljenih oruđa koja su se nekada koristila u vojvođanskim domaćinstvima. Kulturno-istorijsku vrednost ove zbirke pohvalili su i predstavnici Narodnog muzeja iz Beograda.
